Do crvenog doma

Izlet smo odabrali i glavom i srcem.

Srce rado ide u Paklenicu, glava je odlučila da izlet bude primjeren uzrastu mališe, da se stari roditelji ne satru i da se može počastiti ićem i pićem koje se ne nosi na vlastitim leđima. Svaki pristanak i na vrlo kratko samostalno hodanje je veliko olakšanje, iako će mi biti izuzetno žao kad preraste nosiljku, moje malo kokodakalo i puhalo za vrat.
Prva pauza kod izvora, velika pauza u Lugarnici, povuci potegni stigosmo do "crvenog doma".
Točno onako prema dogovoru s tatom na Stapu, velebitska vila ostavila je poklončić.
Igra, ručak, tu i tamo na tren odlutale misli i povratku stigao je čas. Evo nama i kiše. Kako nije izgledalo da će kiša ubrzo prestati, krenuli smo. Pratila nas je cijelim putem, malo je opreznije trebalo koračati po usklizanom kamenju i povratak je bio baš nekako romantičan. Pa nismo od cukra.

Vile u Paklenici.

Back to Top